U današnjem času izgleda, da smo svi od diteta do staristarji neprekidno spojeni na tehniku. Internet, handy, kompjuter, televizori, auti. Imam ćut, kot da tehnika s nami upravlja, a ne da meni tehnika služi. Neprestano gledanje na handy je postao naš ritual. Jutro kada se stanemo, dokle se ne povalimo u stelju, svenek nam je handy u ruki. Majka vozi malu bebu u kolci po ulici i se šeta, ali ne gleda na dite, nego na handy. Jedni šetaju kucke po parki, ali već gledaju na handy, negoli ča djela kucak. Drugi vozi auto i u isti čas piše poruke na handyu.

U restoranu sidi mladi par, svaki tipka po handyu, razgovor je kratak, ne gledaju se, a komunikacija je minimalna. Dite doma majki povida, kako je bilo u školi, a majka klima glavom, a cijeli čas gleda na handy. Handy i tehnika nas je udaljila jedne od drugih. Tužno je čuti, kako ljudi u paniki pitaju: “Kade mi je handy?” Nije li to neka vrst bolesti, ta patološka povezanost človika i tehnike? Da, uprav postoji i moderna bolest, ka se zove “Nomofobija”(“no-mobile-phone phobia”). Strah izgubiti handy ili strah izgubiti kontakt s drugimi prik interneta.
 

Papa Franjo je u Rimu u jednoj gimnaziji dici rekao: „Handy služi za komunikaciju, ali ne smi postati droga. Život nije kontaktiranje, nego komuniciranje. On, ki postane rob handya, gubi slobodu, a kada nima slobode, nima ni budućnosti!”

Gospodine Bože, ova moderna bolest preuzima sve već naše živote. Daruj nam snagu i mudrost, da se odupremo ovomu skušavanju i prosvitli nam pamet, da spoznamo, u koj pogibeli živimo!