Četiri redovniki doluču, da ćedu jedan misec dan dugo mučati. Na početku sve ide dobro, nijedan ne veli ni riči. Ali jednoga dana veli jedan od redovnikov: “Neznam, sam li zatvorio svoju sobu?”. Drugi se rugajuć obrne prvomu: “Tim si prekršio zapovid šutnje.” Na to treti: “Zato ča si se rugao svojemu subratu, si i Ti prekršio zapovid šutnje!”. Na to zadnji: “Hvala Bogu, da ja nisam još ništ rekao!”

Da, dostkrat se vrlo lako vidi pogriška drugoga, trešćica u oku drugoga nam spade u oči, kako čujemo u evandjelju. To valja u različni konteksti, med prijatelji, u obitelji, u društvu i u velikoj politiki. Odmah se prepozna, da ta drugi nima pravo, iako ide samo za neku malenkost. Človik se jako rado postavi za suca. Ali nije dostkrat tako, da se ovom odsudom drugoga kani svisno ili nesvisno odvratiti pažnju od vlašćih pogrišak? Mnogo veće je naime izazivanje, konfrontirati se s vlašćimi pogriškami. To bi nas sililo na korekturu, na predomišljenje i obraćanje.
 

Ča kod drugoga gledamo povećalom, to pri sebi gledamo dostkrat smanjeno. Uvijek se doživi, da se pogriške drugoga dramatično prikažu, ali vlašće pogriške se suprotivno predstavu kot lapalije, beznačajne sitnice, ne spominjanja vridne. A mediji sa svojom tendencijom na dramatiziranje nas pritom podupiraju. S odsudjivanjem pogrišak onde vani moremo pogled odvrnuti kraj od vlašćih pogrišak.
 

K tomu još dojde: Kada već ne dojdem s drugimi direktno u razgovor, nego druge vidim samo još pod iskrivljavajućim zrcalom medijalnoga izvješćivanja, kaže se pogriška drugoga još veća. To na primjer opažujemo na danas toliko spomenutom konfliktu med generacijami. Prije, kada smo se morali u obitelji sa starimi starji, roditelji i dicom dogovoriti, došlo je i do konfliktov. Ali oni su se morali rješiti skupnim razgovorom u najdenju svim generacijam skupnoga smisla. Pritom se je ta drugi upoznao.

U razgovoru i u prepiranju s drugimi prepoznao je človik vlašće pogriške, ako se on nije tomu suprotstavljao. Danas, kada se dostkrat komunicira samo putem takozvanih medijov socijalne komunikacije, nije dostkrat direktnoga razgovora. Onda postane trešćica u oku drugoga veća, a žrt u vlašćem oku se dostkrat ne vidi. “Hvala Bogu, da ja nisam ništ rekao!”