Pred dvimi tajedni bio sam u Sarajevu na upeljanju u službu novoga sarajevskoga nadbiškupa. Petak navečer je bila svetačna večernja u katedrali i nutar sam stupio s maskom na obrazu, kako je to kod nas navada. Crikva je bila puna vjernikov, duhovnikov, časnih sestar i biškupov i nijedan nije nosio masku. Jedni su me čudno pogledali i pitali, je si li bolestan? Rekao sam: ne, zač pitaš? Velu mi: nosiš masku, sigurno si bolestan, kod nas ni jedan već ne nosi maske. O koroni se ne govori, kot da ne postoji. Ne nosu se maske, ne testa se i nije korone.
 

Meni se čini, da su se jedni od nas inficirali novim virusom, virusom griha, koga ne vidimo i o kom već i ne govorimo. Ako se ne testam, nimam korone, ako ne testam svoje duševno spoznanje, nimam griha. Ako nije griha, zač bi se onda spovidali.
 

Imam ćut, kot da nam je korona ukrala i spovid. I žao mi je zbog toga. U času korone uredba nam je prepovidala svaki peršonski kontakt, tako i spovid. I naučili smo se, da se već ne moramo spovidati. Jedni su se i veselili, da se već ne moraju spovidati.
Ali žao mi je svih onih, kim je spovid bila radost, ki su ćutili olakšanje po spovidi. Milo mi je svih onih, ki u spovidi susreću milosrdnoga Jezuša, ki ih jača, daje snagu i sjedinjuje s Ocem. Ćutim bol u duši i svaki on dili moju bol, ar nam falu riči duhovnika: „Ja te odvezujem od grihov tvojih. Poj u miru!“ Te riči su znale doprimiti radost i novi početak.
 

Korona još ne prolazi, ali zato prolazu naše lipe stare navade korizmene i adventske spovidi po farski crikva. Čvrsto molim, da se najde tableta za koronu, ali i neki novi put povratka sakramentu spovidi.

slika: Foto: Copyright 2022, KNA GmbH, www.kna.de, All Rights Reserved, Paul Haring