Kratak i čudesan žitak svetice Male Terezija iz Lisieuxa nudi već pričov i duhovnih anegdotov, nego ča more stati na ove stranice. Ali kada doznamo neke važne detalje o njoj, čini se, da je bila mali, komprimirani „zavežljaj“ ljubavi, pokazavši nam svojom duhovnom veličinom, da nas Božja blizina zapravo čini takovimi.
 

Rodjena 1873. ljeta u francuskom gradiću Alenconu kot kćer urara, je od rane dobe bila vrlo hakljiva i zahtjevna divičica. Prerana smrt majke, kasnije beatificirane Zelie Martin, neizmjerno ju je pogodila. „Po smrti moje majke, moj smišak se je zgubio …“, reć će sama o sebi u svojem duhovnom dnevniku „Povijest jedne duše“. Skrb za nju preuzele su četire sestre i otac. Bila je plačljivo, siromašno dite, komu se je teško bilo odvojiti od pažnje svoje familije, neprestano u skrbi za tudju naklonost. Ta skrb je prošla tako daleko, da se je bojala ima li uopće i Božju naklonost, nad kom je drhtala. To unutarnje mučeničtvo duha nazivamo skrupuli. Skrupul dojde od latinske riči scrupulus, ča znači kamenčić. Kot kamenčić u cipeli, ki je nevidljiv drugim i mali, ali oštar, izaziva veliku bol i neugodnost pri hodu, tako i duhovna neuroza straha pred grihom narani peršonu iznutra, čineći da sumnja u postojanje Božje milosrdnosti. Takova osoba duhovno „šanta“ kroz žitak, preispitujući neprestano svoju vridnost pred Bogom, kot i grišnost svojih djel. Od ranoga ditinstva ča do trinajstoga ljeta žitka se je Mala Terezija mučila s ovimi pitanji. Kada je bila trinajst ljet, sazrela je dovoljno, da izagna skrupuloznost iz svojega srca. Ča se je dogodilo?
 

Bio je Božić 1885. ljeta i Terezijin otac je najzad objavio, kako je to zadnje ljeto, kada će dobiti poklone. To spoznanje je najprvo potuklo divičicu, ali razmatajući dare, klečeći pred kaminom, najzad se je u njoj rodilo spoznanje, da joj takovo ča nije ni potribno, ar je Jezuš nje pravi dar.

Od onda je Terezija odlučila, sve dati njemu. Ta prelomni hipac dopeljao ju je na „mali put“, kot je to rado htila reći, a nje duša se je privrimeno smirila. Kažem privrimeno, ar Terezija je bila duhovno spodobna živomu srebru, ne mirujući zapravo ni hipac. Da, skrupuli su bili prevladani, ali Bog gustokrat odstrani neko stanje u nami, kot i odredjene grihe putem sakramenta pomirenja, ne ostavljajući pritom prazninu nego popunjavajući ta prostor sa svojom voljom. Gustokrat obraćenja i izgledaju dramatična, ar se na mjestu nečega, ča je peršonu „otežavalo“, pojavi poziv, talenat ili sposobnost, kot do onda nije bilo.

Terezija je išla u samostan s petnajst ljet, slijedeći u tom svoje sestre, Paulinu, Celinu i Marie, a odibrala je karmelski red. Dokle joj se ta želja nije ispunila, nije mirovala. Ali vratimo se na hipac „kamenčiću u cipeli“. Kada je Terezija bila odrasla redovnica karmelićanka, čuda puti je svoje sestre savjetovala u hrabrosti i odvažnosti na duhovnom putu u vrimenu, kada se je nastojalo ograničiti primanje svete pričesti zbog uvjerenja u vlastitu nedostojnost. Takovo mišljenje čuda puti je u ljudi izazivalo strah i odvraćanje od euharistije, pričesti i pobožnosti klanjanja. Sličnu situaciju moremo upamet zeti i danas, iako je konačna „dijagnoza“ ča drugačija. Danas moremo kod vjernikov prepoznati odredjenu pasivnost ili još i indiferentnost prema duhovnomu žitku. Ali morebit se za činećom pasivnošću zapravo krije strah od nedostojnosti, ili strah od priznanja svoje potriboće za Bogom.

Priznanje potriboće za njim dopeljalo bi do svisti o odgovornosti pred duhovnim pozivom, ku nesumnjivo imamo svi. Pada mi na pamet ono Adamovo sakrivanje golotinje u Knjigi Postanka, zapravo uzaludan pokušaj duše, da pred Bogom sakrije svoju pravu prirodu. Sakramenat pomirenja, čin spovidi nas zapravo „ogoljuje“, ali ne prez našega pristanka. Kod skrupulozne osobe nikada nije dost spovidi i nikada dost molitve, odnosno ona ima ćut, da joj nikada nije zapravo oprošćeno. To je duhovno stanje prikrivenoga narcizma, kade se obraćamo okolo sebe, prez da se usmjerimo na Boga i njegovu volju.
 

Zač je Tereziju od skrupula izliječilo spoznanje, da je Jezuš nje pravi božićni dar? Ar je izašla konačno iz svojega bića prema Onomu, ki ju je čekao raširenih ruk. Nije ništ težega od prihvaćanja tudjih raširenih ruk. Nije ništ lakše i ništ teže od prihvaćanja tudje ljubavi. Terezija je učinila „orijaški“ korak na tom putu, odlučivši prihvatiti Božju milosrdnost, ka človika ne ostavlja neprominjenim. Jednoč je jedna sestra u samostanu povjerila svetoj Tereziji, kako se u najboljem slučaju vječnoga žitka ufa u čistilišće.

Mala Terezija se zbunila, opomenuvši ju, da to nije nikakovo ufanje, ar bi se zapravo morala ufati u raj, vječnomu zajedničtvu s Bogom, i djelati za to. Spasenje iziskuje napor s naše strani, ali ne oslanjajući se na vlastite snage, ke nekada kliznu u skrupule ili nekada u oholost, nego napor oslanjanja, povjerenja da smo ljubljeni, da nam je oprošćeno po sakramenti pomirenja i euharistije. To su dovoljno Radosne visti.

Slika: Pixabay