Sastanak s drugim človikom, bio on ugodan ili neugodan, barem na početku svenek sprohadja sigurna neugodnost. Zač je tomu tako? Iako smo kot ljudi stvoreni za zajedničtvo, sastanak od nas potribuje odredjeno „proširenje“ našega srca, pripravnost da se otkrijemo drugomu biću. Zbog toga je upoznavanje novih ljudi teško, ali s iskustvom postaje normalna pojava, ku već ne sprohadjaju neugodne ćuti.

Slično iskustvo sprohadjalo je i Martina iz Toursa, rodjenoga 316. ljeta u Savariji, u današnjem Sambotelu (Szombathely), vojaka ki je pred tim, da je postao svetac, morao pristati proširiti svoje „ja“ susrevši Jezuša u liku siromaha. Polag različnoga vidjenja i legendov svecev se Jezuš voli „prerušiti“ u druge ljude različnih dobov i staližev, ki nas natiraju, da zastanemo u svoji stupalina. Zač to djela? Da bi nam privukao pažnju na sebe, zaintrigirao našu znatiželju u pozitivnom smislu, privukao nas sebi. Ti sastanki su svenek neočekivano dobroga ishoda, svojevrsni skok milosti u žitku te peršone, ukoliko je nje odgovor velikodušan i pripravan. Najveć puti protagonist (vjernik, svetac) nije siguran ili ne zna s kim se najde, ali mu je nešto u tom sastanku neobično, znakovito.

Tako je bilo i Martinu, kada je u zimi našao gologa siromaha na svojem putu. Nije znao, kako bi mu pomogao, ter je podilio svoj vojnički plašć, da bi se siromah človik mogao pokriti i braniti od zime. Vjerojatno je nešto u načinu, na ki je to Martin učinio, iskazavši toplinu i sućutenje, nagnalo Jezuša, da mu se jasno objavi kasnije u snu. Naime, noć po tom sastanku je Martin sanjao Jezuša obličenoga u ta isti podiljeni svoj plašć, koga je dao siromahu. Bilo da je to jedno od legendarnih Jezuševih shranjenih, neočekivanih načinov, da susretne ljude, „prerušen“ u lik peršone, ka izaziva pozornost, ili da ide za jednostavnu spoznaju, da „Bog sve vidi“, odnosno zapaža naš odnos prema drugomu, poruka je ista. Jezuš se želji Martinu približiti.

Vidivši Jezuša u snu, zamotanoga u podiljeni plašć, najednoč se je Martinu učinilo, da to nije dost Kralju svega stvorenja. Ne zbog veličine plašća, nego zbog toga, ča ta slika poručuje: Prihvatit ću, ča mi daješ, koliko god tvoja vjera bila velika i ljubav široka. Ali se ufam svemu tvomu.

Kada nekoga rado imamo, željimo da nam povrimeno nešto podari, ne toliko materijalno vridno, nego već znak pažnje, uspomenu da smo se našli. To nikada nije nek lipo spominjanje, nego živo spominjanje na hipac, u kom je ljubav dobila materijalni oblik. More to biti i kakova usluga, sućutenja puno uho i lipa rič, vrime, ko smo prebavili skupa, zagrljaj. Čuda puti se ti čini isprepletu, ča čini sastanak potpunijim. Kada bolje pogledamo, pet načinov, na koga mi iskazujemo ljubav nahadjaju se u potpunosti nazočni u sakramentu euharistije, ali to je tema za jedan drugi sastanak.

Martin je po tom snu poželjio postati svećenik, a kasnije je postao i biškup, premda prema jednoj drugoj legendi to nije htio, nego se shranio u gusinjak, med guske, da ga ne najdu. Ljudi su ga rado imali, željili su, da im on bude pastir. Jesu li to bile stvarne ili metaforičke guske, med ke je Martin poželjio pobignuti, prosudite sami.

Uz svece se čuda puti vežu scenariji, ki nam moru izgledati pomalo kot povidajke, ali čini mi se, da nije poanta preispitivati doslovnu stvarnost tih dogadjajev, nego njihovu poruku, ka leži pod površinom našega početnoga iznenadjenja onim, ča smo čuli (ili vidili). Bog od nas zahtijeva, da malo mislimo. Na njega, naravno.

Vjeri isto tako tribaju „prelomni hipci“, da bi postala zrelija i ozbiljnija. Martin je, iako obraćenik na kršćanstvo, morao povući potez srca iz svoje strane, da bi njegova vjera odredila njegov životni put od kraja.

Isti skok očekuje i nas, u liku siromaha svenek, u priča povrimeno a u sakramentu euharistije svakodnevno. Potribno je samo, imati budno srce.

Slika: Franz Josef Rupprecht