Ov put ćemo kratko pregledati vridne pelde božićne pučke pobožnosti Gradišćanskih Hrvatov.
Božićni ciklus kroz godišće dura od dana svete Katarine – jedni velu da od dana svetog Andraša –, kad se ta dan „zapru tanci”, ada dalje, do Božića se već ne držu muzički, tančeni programi. A kraj božićnoga ciklusa su „Tri kralji”.
U stariju dob se u cijeli advenat držao post. Današnje dane se to širom očuvalo na Badnji večer, ada na vigiliju Božića. Posno jilo more biti različito, ipak su si naši ljudi rado ispekli krumpir u koži i k njemu jili domaći sir. Ali u Novom Selu se po staroj navadi pripravila „lećova supa, jabukova masnica, s makom rizanci, suhe slive i hruške”. Židanćani su pak imali i „sirom kunce”, pak „žgance” i druga posna jila. A ni putor ni falio pri badnjoj večeri u velikom broju naših sel. Oni, ki su si čvrsti post najperzeli, krez cijeli dan Badnjaka nisu jili ni kusić kruha.
Za Božić su se duševno već u adventu pripravljali. Tako su u neki naši seli išli „pastiri“, ili „betlehemeši“ s igrom od stana do stana, da se odigra Jezuševo narodjenje u betlehemskoj štalici. U Zapadnoj Ugarskoj je poznata od starih stoljeć pastirska igra: u njoj doživu pastiri betlehemsko čudo, a med tim se odigrava i šaljiva situacija zbog gluhog – ili teško čujećeg – starog pastira itd. Tim su znali i naši Hrvati – ovde-onde – na materinskom jeziku zaželjiti blažen Božić u svakom stanu, u kom su je rado primili.
Ni bila stara devetnica „Stan si išće Sveta Familija“. Za prošlo stoljeće moremo dokazati da su i naši Hrvati – bolje rečeno naše Hrvatice – išli/išle devet dani pred Božićem, svaki dan u drugi stan s kipom ili štatuom Svete Familije, i su molile i jačile od stana do stana, pak i u stanu, kade su u „prvoj hiži“ na stolu ostavile do drugog dana „Svetu Familiju“. – Starija navada je bila jačka, u koj si pri „kovaru“ (kovaču) mjesto prosi za prenoćenje Marija. I onda čudo nastane.
Ali glejmo sad samo tekst jačke, ku si znaju u naši seli jačiti!
U Nardi ide ovako:
„Išla je Marija po toj černoj gori
Ni znala Marija s černe gore van zajt
Namirila se je na j’dan uzak putac
Na j’dan uzak putac na usku stazicu
Našla je Marija kovarovu hižu
Kovarovu hižu va njoj nutri svitleć
Prošla je Marija i stana prosila
Kovare, kovare, dajte mi vi stana
Ja ti ne morem dat ar imam tri meštre
Ar imam tri meštre ki mi načinjaju
Ki mi načinjaju teško križno drivo
Teško križno drivno tri želizne kline
Imal je ta kovač jedno dite prez ruk
Upal je Jezušac Mariji iz krila
/: Priteče ditešce i zdigne Jezuša :/
/: Zavikne ditešce: Japo, imam ruke :/
/: Dal mi je Jezušac i pana Marija :/
Ko bi ja to bil znal da j’ pana Marija
Dal bi joj bil stana i mefku steljicu
A sam bi bil legal na tvrdo kamenje
Meni na pokoru, ljudem na spasenje”
Poruka ove jačke je kompleksna: najjače je istaknuto, da je Jezuš za naše otkupljenje došao med nas.
Po večeri, ili pred večerom je na Badnjak cijela familija išla svetiti i kaditi stan. Stari otac, dida je kadio s žeravkom na ku su stavili tamjan i tijelovske svete kitice, ili macice Macicne nedilje. Obišli su cijeli stan: od štale do hlivca. Živina se morala tako blagosloviti a uz to i svetom vodom poškropiti, da ne bude falinge u dojdućem ljetu. U štali su svi skupa – na slami klečeć molili za narodjenje maloga Jezuša. Gospodarica je posvetila, poškropila nuglje štale, da se s tim posveti na sve strane štala i cijeli stan. I ni mu se grustilo postati človikom i nase zeti sve muke i boli. Da se posveti cijelo imanje, sva zemaljska vridnost familije: ka je bila i potribna za budući dobrobit hižne družine.
Po tom je gospodarica napravila božićni stol. A gospodar je u neki seli još i u kasni desetljeći 20. stoljeća znao donesti slamu, ku je prostrl u stanu, i na koj je u staru dob cijela familija prenoćila na spominak betlehemskoga porodjenja maloga Jezuša – a u zadnje vrime su onde spala do Božić neg dica.
Ča, i zač se je stavilo na božićni stol, ča sve je se dogodilo – i zač je tako bilo – moramo pak ostaviti za dojduću priliku.
Svim vam željim blažene božićne svetke!
Slika: Pixabay