“Mama, mama, tako bih rado imao kucka” ili “Tata ja bih kanila imati mačku!” Svim nam je poznata ta ćut, kada dici kanimo načinjati veselje i ih načiniti srićnim. Ča sve nismo pripravni za nje učiniti?! Pritom se spomenemo našega ditinstva i kako smo, iako ništ nismo imali, bili znamda srićniji i zadovoljniji nego današnja dica.

Dva miseci kanije smimo se sami skrbiti i za kucka i za mačku, a dica jur dolazu s novimi željami ke bi ih tribale načinjati srićnijim. I tako mi roditelji ili stariji bižimo od jedne želje do druge, dokle nam dica nastanu velika i samostalna, projdu se študirati ili se preselu u vlašći stan a nam ostane stan pun uspomen na iskanje sriće, od kih se teško lučimo.
 

Poznati stihi jačke Mladena Grdovića:

“Sve za ljubav, ča triba, je žena, človik i morje. Sve za sriću, ča triba, je dite iz ljubavi” … smo većkrat čuli i jačili ovo ljeto, dokle smo na hrvatskoj obali sidili, ležali, pluli, brodom se vozili i uživali naše godišnje odmore. Neki su znamda pritom mislili i imali ćut, da su oni pokraj, ki su ležali na obali, ili sidili u restaurantu, plovili većim ili novijim brodom, imali mladju/ega ili lipšu/ega ženu/muža bili srićniji i zadovoljniji nego mi. More biti, da su i oni spodobno o nami mislili.

I dokle pišem ovo premišljavanje u Bad Radkersburgu sa rehabilitacije mojega, jur 18-ljetnoga dičaka, okružen dicom i ljudem, ki se svaki dan trsu i treniraju, da bi nastali ne zdravi, nego da bi znali s jednostavnimi svakidanji izazovi lakše zahadjati, vličem se za nos i jadam se sam prik sebe, ar većkrat pozabim cijeniti, poštivati i biti zahvalan za sve ono, ča sam u žitku zaman dostao. Pred svim ovde mislim na dar zdravlja. Na pamet mi dojde jedan kip u kom, ta isti dičak, kot troljetni ditić njegovomu bratu, ki nije bio zadovoljan s božićnimi dari, veli: “Tribaš biti srićan s onim, ča si dostao, a ne nesrićan s onim, ča nisi dostao”, kot i jedna stara hrvatska mudra izreka, ka veli: “Ča je od srca, to je blagoslovljeno, a ča je oteto to je prokleto.”
 

Jezuš nas uprav na to opominja ovim evandjeljem: Zahvalnost s onim, ča smo i ča imamo, ča nam je darovano je preduvjet srićnoga i zadovoljnoga žitka dokle je nenavidnost, ka je jedna od iskonskih urodjenih človičjih osobin (opisano na prvi strani Svetoga pisma, kade Adam, nenavidan na Boga, kani nastati kod On) zviranjak nezadovoljstva, nezahvalnosti i nesriće.

Zato, na koncu ovoga premišljavanja ne kanim trapiti ni sebe ni vas s pitanji: ča bih mene u ovi časi načinjalo srićnijim, nego tim već kanim, da svi skupno išćemo odgovore na pitanje: za ča znam sve u svojem žitku biti zahvalan?

Zadovoljstva i zahvalnosti pune dojduće dane vam želji vaš Marinko, dijakon.