1.
nedilja adventa/C
Liturgie
4. nedilja adventa/C
Datum:
19.12.2021
|
1. Štenje Knjige proroka Miheja
Mih 5,1-4a
|
1 Ovo govori Gospodin: I ti, Betlehem-Efrat, tako mali si |
|
2. Štenje Pisma sv. Pavla Židovom
Žid 10,5-10
|
Braća! |
Evandjelje po Marku
Lk 1,39-47
39 U oni dani, se je Marija otpravila i popašćila prik brigovlja
u varoš Judeje.
40 I stupi u hižu Zakarije i pozdravi Elizabetu.
41 Kad je Elizabeta čula pozdrav Marije, uzradovalo se
je dite u nje utrobi, i napuni se Elizabeta Duhom Svetim
42 pak zakrikne glasno: “Blažena si med ženami i blažen
je sád utrobe tvoje!
43 Odakle meni ova čast, da majka Gospodina moga
dohadja k meni?
44 Ar nut kot je glas pozdravljenja tvojega zaglušao u ušima
moji, ganulo se je dite od radosti u mojoj utrobi!
45 Blažena si, ča si vjerovala, da će se na tebi ispuniti ono,
ča ti je rekao Gospodin!”
46 I reče Marija: “Zvišuje duša moja Gospodina, i obradovao
se je
47 duh moj u Bogu spasu mojem.”
|
Pripjevni psalam
Ps 80 (79),2ac i 3b.15-16.18-19
|
Obnovi nas Bože, lice razvedri i bit ćemo oslobodjeni. 2 Ki Izrael paseš, posluhni, * 15 Vrni se Bože nad vojskami, 18 Tvoja ruka neka bude nad mužem desnice tvoje, |
Predigt
kan. prof. dr. Ive Šmatović
Autor:
Bog nadmaši starozakonsko obećanje
Kot poslidnju pripravu za Božić predstavlja nam Evandjelje 4. nedilje adventa pohod Marije svojoj rodjakinji Elizabeti. Marija u sebi nosi svoje ditešce, ali ne objavljuje svoju trudnoću - mučala je i pred Jožefom -, nego Duh Sveti učini, “da se uzraduje” Elizabetin sin u majčinoj utrobi. Čudesna isprepletenost Novoga u Starom Zakonu. Sam Bog je, ki ispreplete ovu novost u starozakonskom času. Ako kasnije Krstitelj prvo neće znati, gdo je ta veći, ki dolazi za njim (Iv 1,33: “Njega ja nisam poznao”), ipak je blagoslovljen u materinskoj utrobi o toga većega, ki ga je izibrao, da mu prethodi.
Ivan Krstitelj će biti prethodnik obećanoga Mesijaša. Proširivši moremo reći: s početkom od ispunjenja od Kristuša, cijeli Stari Zakon je odredjen za Kristuša. Putokaz ima smisao samo, ako postoji mjesto, komu pokazuje. Zato su ljudi u Starom Zakonu imali vrlo slab pojam od onoga, ča su iščekivali kot spasenje u budućnosti. Elizabeta naprotiv sa svojim ditešcem ispunjena Duhom Svetim to točno zna i zato more pozdraviti ženu, ka stoji pred njom, kot ona, ka posjeduje savršenu vjeru, tako da je Bog mogao nositi do ispunjenja svoje dugo obećanje. Poneka osoba u Novom Zakonu mora spoznati samo kasnije izibranje, ko se jur dugo odnosi na nju, zato more biti “izibran jur od majkine utrobe” i “pozvan” (Jer 1,5; Iz 4,9, Gal 1,5).
“I ti, Betlehem-Efrat!” - od tebe će izajti vladar nad Izraelom. Mihejevo proročtvo vidi u 1. štenju, cijenjeno u povijesno-spasenjskom smislu, mnogo već ono buduće, nego ča bi prorok mogao zamisliti. U nesrićnom vrimenu, u kom je Samarija požgana (722 pred Kr.), obraća se najzad prvim početnikom Davida, ki je izišao iz Betlehema i od Efraimovoga plemena u starom davnom vrimenu.
Polag staroga obećanja odakle će izajti Izraelov pastir, kad projde tamno vrime izignanja, da osnuje kraljevstvo mira, do granic zemaljskih. Prorok Izaija je govorio o Divici, ka će roditi “Boga s nami” (Iz 7,14). Ovde je Mesijanska majka nazvana jednostavno “rodica”. Prorok Miheja se vraća k Davidu, misli na najprvi početak Davidove dinastije (1 Sam 17,2; Rut 4,11-17.18-22). Ali Jezušev izlazak je “od početka, od dnevov vječnosti”. Njegovo mirotvorno kraljevstvo do granic zemaljskih će nadivati Izraelska očekivanja. Mora se ispuniti u Mariji i njegovom Sinu proteže nutar u Stari Zakon, ravno da ga nadmaši.
Sada se, u 2. štenju, otkriva isti Duh i poslanje Mesijaša, ki dolazi na svit. Njegova služba je čista poslušnost, jur je to početak poslanja. Ta poslušnost neće činiti nikakova vanjska liturgijska djela. Vlastito tijelo, od Boga stvoreno, zbog toga će biti predmet žrtvene poslušnosti.
Stara vanjska žrtva človičanska Saveza s Bogom se ukinuje, da od samoga človika učini žrtvu goruću i tolidbenu (Pred Kristušem pri stari aldovi se životinja zakolje, s jedne strani da ona čisto zgori na Božju slavu, s druge strani da se ljudi skupno pohranu / “pričestu” pred Bogom). Jezušev aldov valja “jedanput za uvijek” ispunivši Savez, sve nas posvetivši. Odnos je Novoga prema Staromu Zakonu ovde još samo formalni: preuzet je pojam žrtve, ali je nje smisao potpuno izmijenjen: od neučinka do beskonačnoga učinka.
