1. ŠtenjeKnjige Jeremije proroka
Jer 1,4-5.17-19
|
Prorok govori:
|
2. Štenje Prvoga pisma svetoga Pavla Korintijanom
1 Kor 12,31 - 13,13 ili kraće: 13,4-13
|
31 Braća! [Trsite se za najvridnijimi dari. A pokazat ću vam još uzvišeniji put. 1 Kad bih jezike človičje i andjeoske govorio, a ljubavi ne bih imao, bio bih kot brunčeće mido ili zvončeći cimbali. 2 Kad bih imao dar proročtva i znao sve skrovnosti i znanosti, i kad bih imao svu tu vjeru, da bih mogao i brige premješćati, a ljubav ne bih imao, ništa ne bih bio. 3 I kad bih razdilio ubogim za hranu sve svoje imanje, i kad bih predao tijelo svoje na požganje, a ljubavi ne bih imao, ništa mi ne bi prudilo.] 4 Ljubav je strpljiva, dobrotivna; ljubav ne zavidjuje, ne hvali se, ne zvišava se. 5 Ne čini, ča se ne dostoji, ne išće svoje, ne razdražuje, ne misli o zlu; 6 ne veseli se krivici, a veseli se istini. 7 Sve podnaša, sve vjeruje, u sve se ufa, sve trpi. 8 Ljubav ne će nikad prestati. Proročtva ćedu prestati, jeziki ćedu zamuknuti, znanost će minuti. 9 Ar nek dijelom znamo a dijelom ganjamo. 10 A kad dojde, ča je savršeno, prestat će, ča je nesavršeno. 11 Kad sam bio dite, govorio sam kot dite, mislio sam kot dite, sudio sam kot dite. Kad sam postao muž, ostavio sam ča je ditinje. 12 Ar sad gledamo kroz zrcalo, nejasno, a onda ćemo od lica do lica. Sada spoznavam nek dijelom, a onda ću spoznati, kot sam i sám spoznat. 13 A sad ostaje ovo troje: vjera, ufanje i ljubav, ali najveća med njimi je ljubav. |
21 U onom vrimenu Jezuš je počeo govoriti u sinagogi:
“Danas se je spunilo ovo Pismo, ko ste uprav čuli.”
22 I svi su mu odobravali i čudili se ričam i milosti, ke su
ishadjale iz ust njegovih, i govorili su: “Nij li ovo sin
Jožefa?”
23 I reče im: “Sigurno ćete mi reći onu poslovicu: “Vračitelj,
izliječi samoga sebe! Ča smo čuli, da su se pripetila
velika djela u Kafarnaumu, učini ta i ovde, u domovini
svojoj!”
24 Reče im dalje: “Zaistinu vam velim: Nijedan prorok nije
priznat u domovini svojoj!
25 Zaista vam velim: Mnoge udovice su bile u Izraelu za
vrime Ilije, kad je bilo nebo zaprto tri ljeta i šest misec
i kad je bio velik glad po zemlji.
26 Ali nijednoj od njih nije bio poslan Ilija, samo k ženi
udovici u Sareptu Sidonsku.
27 I bilo je mnogo gubavih u Izraelu za vrime proroka Elizeja,
ali nijedan od njih nij bio očišćen, samo Naman, Sirijanac!”
28 I svi su se u sinagogi napunili srdom, kad su ovo čuli.
29 I stali su se i isuvali su ga van iz varoša i otpeljali ga na
vrh briga, na kom biše uzidan njihov varoš, da ga odanle
dolihitu.
30 On pak projde izmed njih i otide.
Pripjevni psalam
Ps 71 (70),1-2,3-4.5-6ab.15ab i 17
|
Usta hte moja glasiti tvoju pravicu. 1 Tebi se, Bože utičem, * ne daj, da ikada budem pomućen. 2 U svojoj pravici me spasi i oslobodi me, * uho svoje prigni k meni, pomoć mi pruži!
3 Budi mi skala obrambe, grad utvrdjen, da me izbaviš, * jer ti si mi skala i moja tvrdjava.
4 Iz ruke grišnika, Bože moj, ti me izbavi, * iz šake nasilnika, ki mene tlači.
5 Jer ti si očekivanje moje, moj Bože, * o Gospodine, od mladosti ufanje moje. 6 Od utrobe početo naslanjam se na te, * od krila moje matere moj si branitelj.
15 Usta hte moja glasiti tvoju pravicu * i svaki dan spasenje tvoje. * 17 Učio si me, o Bože, od mladosti moje * i dosada nazvišćujem čudesa tvoja. |
U službi Riči kod sv. maše na 4. nedilju kroz ljeto je govor o hrabrosti onoga, koga Bog šalje k buntovnikom - dakle o prepiranju i rasprava. Prvo štenje pokazuje svu tvrdoću stanja človika, ki mora predstavljati i izdržati otpor ljudi protiv Boga.
Zato je sam Bog nepopustljiv (oštar) s njim: on se ne smi dati ni od koga prestrašiti - ni od “kralja, činovnikov, duhovnikov, ni od naroda (ni od gradjanov)”, drugače će mu Bog udahnuti strah u kosti pred svimi. Mora predstavljati Božji otpor/rezistenciju protiv svih, ki se boru protiv Njega. Božja borbenost je tako jaka, da će on, ki ju predstavlja, biti nenadvisiva “željezna stijena”. Zato on mora utvrdnuti svoj obraz kot stijenu (vidi Iz 50,7). “Ja sam s tobom”, veli mu Bog, tako te oni ne moru nadvladati. Ali koliko stoji krhkomu človiku slično poslanje, postaje jasno u Jeremijinoj vanjskoj i nutarnjoj sudbini.
Jezuš zame u evandjelju proročki stav. Počne takovim načinom otvoreno izazivati svoje slušatelje. Rekao im je, da je on ispunjenje svakoga proročtva. Protiv svih pohvaljenj nad “milinom njegovih rič” suprostavlja odmah tvrdnju, da njegov proročki jezik neće biti priznat u “njegovoj domovini”; pokidob narod jur govori: “nij li ovo sin Jožefa?”, to će reći: ča nam on novoga more kazati? Jezuš niže dokaže: prorok Ilija je mogao učiniti svoje čudo samo u poganskom kraju, njegov nasljednik Elizej učinio je svoje čudo na jednom tudjincu.
Ne pokazuje li nam se ov izazov na rodbini i sugradjani nerazborit? Ča ne bi bilo bolje, da im je počeo govoriti stvari, ke su mogli podnositi i probaviti, da zatim projde polagano na druge, teže? Morebit da je sam kriv za činjenicu, da su se napunili srdom, ter ga isuvali van iz varoša, da ga ubiju? Ali isto tako kasnije kršćanska prodika naslijeduje Jezuševu tehniku. Petar u svojoj prodiki u jeruzalemskoj crikvi veli Židovom: “Vi ste Svetoga i Pravičnoga zatajali i potribovali ste, da vam se pusti muž umornik, a početnika žitka ste umorili” (vidi Čini 3,14-15). Diplomatsko pristajanje polagano dojde vrlo hitro do točke, kade samo skok u istinu more pomoći napredak.
Pavao more navoditi atenskim mudroznacem poganske pjesnike, ali morat će vrlo hitro govoriti o Jezušu, o Goristalom od mrtvih i o sudu. “Inkulturacija” zato ne ide čuda najper.
Izmed dvih tekstov, drugo štenje je hvalospjev ljubavi, puta, ki sve nadmašuje. Jedini, ki dopelja do cilja. Sve ostalo, i naše najdiblje znanje, i naša junačka etika (razdiliti sve svoje imanje, predati tijelo svoje na požganje) na cilj ne stigne. Činjenica, ča Bog ljude izaziva prorokom, konačno Kristušem i Crikvom, jedino je djelo njegove ljubavi. I svi, - kim je povjerena zadaća, da živi i nazvisti izazovno svitu ovu Božju ljubav, - moraju to isto činiti zbog ljubavi i u ljubavi, drugačije nisu Božji glasniki i govoru samo sebi zbog sebe, zbog prezira njihove zloupotribljive vlasti i priroda.
Ovi razlogi ne dosežu razinu kršćanske prodike. Ljubav ne išće svoje (nije koristoljubiva), ne razdražuje, ne veseli se krivici. U najtvrdji riči, ke moramo izreći u ime Božje, tribamo vidljivo braći pokazati ljubav Božju, ka djeluje u nami.