1 U smrtnom ljetu kralja Uzije vidio sam Gospodina: Sidio
je na visokom i uzvišenom tronu. Rubi njegovoga plašća
napunili su crikvu.
2a Serafi su stali polig njega; kričao je jedan drugomu i govorio: Svet, svet, svet, Gospodin Bog Sabaot. Puna je sva zemlja njegove slave.
4 Vratne grede su se tresle, od silnoga glasa onih, ki su
kričali, a stan se je napunio dimom.
5 Onda sam rekao: Joj meni, propao sam. Ja sam muž s
nečistimi usnicami i stanujem usred naroda nečistih
ust. Ar su oči moji vidili kralja, Gospodina šeregov.
6 Onda je doletio k meni jedan seraf sa žarkim ugljenom
u ruki, koga je klišćem bio zeo s oltara.
7 Dotaknuo se je tim ust mojih i rekao: Evo se dodirnulo
ust tvojih, oduzeta ti je krivica, i grih oprošćen.
8 Onda sam čuo glas Gospodina, ki je pitao: Koga da
pošaljem? Gdo će pojti na naš nalog? I rekao sam: Evo
sam, mene pošalji!
1 Braća, [opomenjujem vas na Evandjelje, ko sam vam
prodikovao, ko ste i primili, u kom i stalni stojite.
2 Po njem ćete se i zveličiti, ako je držite, kot sam vam ja
prodikovao. Drugačije bi bili zaman vjerovali.]
3 Najprije sam vam naime predao, ča sam i sám primio:
da je Kristuš umro za grihe naše po Pismu;
4 da je bio pokopan i da se je treti dan goristao po Pismu;
5 i da se je skazao Kefasu, zatim jedanaestim.
6 A zatim se je skazao braći, kih je bilo već od petsto najednoč
skupa, od kih većina je još i sada u žitku, a neki su pomrli.
7 Zatim se je skazao Jakovu, onda svim apoštolom.
8 A nazadnje za svimi se je skazao i meni, kot kakovomu
pred vrimenom rodjenomu.
[9 Ar ja sam najmanji med apoštoli, ki nisam vridan, da se
zovem apoštol, ar sam proganjao Crikvu Božju.
10 Ali po milosti Božjoj sam ono ča sam; i milost njegova,
ka mi je udiljena, nije bila bez uspjeha, ar sam već djelao
nego svi drugi, vindar ne ja, nego milost Božja, ka je s
manom.]
11 Zato i ja i oni ovako prodikujemo, a vi ste ovako primili vjeru.
1 U onom vrimenu, kad Jezuš staše polig jezera Genezaretskoga,
navalila je množina ljudstva na njega, da čuju
rič Božju.
2 I zagleda dvi plavčice kot stoju uz jezero. Ribari su izišli
iz njih i prali mriže.
3 Stupivši pak u jednu plavčicu, ka biše Šimonova, prosio
ga je, da bi ju malo odrinuo od ubrovi. I sjede pak je učio
iz plavčice ljudstvo.
4 A kad je prestao govoriti, reče Šimonu: “Zavezi se u
dibinu i raspustite mriže vaše na lov.”
5 Odgovori mu Šimon: “Učitelj, svu noć smo se trudili i ništa
nismo ulovili, ali na tvoju rič raspustit ću mriže.”
6 I kad su to učinili, ulovili su množinu rib, tako da su im
se mriže prekidale.
7 I mahnuli su tovarušem, ki su bili u drugoj plavčici, da
bi došli i pomogli im. Ti su došli i napunili su obadvi
plavčice, tako da su se skoro zatopile.
8 Kad je ovo vidio Šimon Petar, pade pred noge Jezuševe
i reče: “Odstupi od mene, Gospodine, ar sam grišan
človik!”
9 Ar je strah obašao njega i sve, ki su s njim bili, zbog
lova rib, ke su ulovili.
10 A tako i Jakova i Ivana, sine Zebedeja, ki su bili drugi
Šimona. I reče Jezuš Šimonu: “Ne boj se, odsle ćeš loviti
ljude!”
11I kad su plavčice privezli k kraju, ostavili su sve i naslijedovali
njega.
Pred licem andjelov pjevam tebi, Gospodine!
1 Hvalim ti, Bože, iz punoga srca, *
jer si posluhnuo ust mojih riči,
pred licem andjelov pjesmu ti pjevam. *
2 U svetoj crikvi tvojoj klanjam se tebi.
I hvalim imenu tvomu
za tvoju dobrotu i vjernost, *
jer si nad sve obećanja svoja uzvišio.
3 Čuj me, bar koga te dana zazivam, *
dušu moju snažno okripi!
4 O Gospodine, svi kralji zemlje te slavu, *
jer su čuli ust tvojih riči.
5 I pjevaju pjesmu o Gospodinovi puti, *
jer je velika Gospodinova slava.
7 Svoju ruku pruži protiv neprijateljev mojih *
i neka me spasi desnica tvoja.
8 Gospodin će moje završiti djelo;/
ne zapusti ruk svojih djelo! *
Bože, vječna je tvoja dobrota.
Na ovu 5. nedilju kroz ljeto govoru svi teksti o izabranju. Ima ih velikane (danas Izaija, Petar, Pavao), ki su nam predstavljeni, ali kot primjeri drugim malo privoljeni: pokidob je svaki vjernik od Boga izabran za neku zadaću. U prvom štenju čujemo najsvečanije izabranje u Starom Zakonu: Izaijino vidjenje Gospodina iznad uzvišenoga prijestola, okruženoga serafskim pjevanjem hvale, u njegovom plašću, ki napuni cijelu crikvu, a stan je pun dimom. Sve ovo uzrokuje njegovo povlačenje: “Joj meni, propao sam!”
Poslovanje uvijek počne upravo iskustvom neskončane udaljenosti, bezgranične nedostojnosti. Potom doleti od Boga jedan seraf sa žarkim ugljenom u ruki, kim opaljuje i čisti usnice zapotresljivoga proroka: “Krivica ti je uzeta, i grih oprošćen”, ne boj se svoje nedostojnosti. I sada od Boga ne slijedi zapovid, nego pitanje: “Koga da pošaljem? Gdo će pojti na naš nalog?” Zatim već nikakovo razmišljavanje je li dostojan ili nije, nego: Bog nekoga triba, dakle: “Evo sam, mene pošalji!”
U svem se na sličan način dogadja u Evandjelju Petrovim izabranjem. Jedina razlika je, da u vidjenju svemogućnosti, neskončane Jezuševe nadmoći prethodi čin poslušnosti človika, ki je jur slušao Jezuševu prodiku i ostao je njoj dotaknut. Protiv svojega ribarskoga iskustva on posluša, da na zapovid Jezuša baci mrižu. A zatim se ponavlja iskustvo Izaijinoga nenadvisiva uzmaka: “Joj meni, propao sam!” Petar: “Odstupi od mene! Grišan človik sam”. Nijedan istiniti posao ne more zamučati iskustvo udaljenosti izmed mene i Boga, i ako poslovanje dolazi ravno od Boga. Samo nutra ove praznine udaljenosti daje Jezuš poslovanje Petru, da postane ribar ljudi. I to, po othićenju straha, ki bi bio samo zapreka za pravo izvršenje. To “ne boj se!” ponavlja se u svi posli, istotako u onom Marijinom, ka se pred Bogom ćuti kot ponizna službenica, prije nego “mi” Gospodin učini velika djela.
Poslovanje ribara ljudi Petru je tako nerazmjerno s obzirom na njegov ja/na njegovu peršonu, da strah već ne bi imao nikakovoga smisla. Ovde valja samo mučljiv posluh: “Privezli su plavčice k kraju, ostavili su sve, i naslijedovali njega”.
I sada, u drugom štenju, još Pavao, ki, kot progonitelj Crikve Kristuševe, ima dost razloga, da opominja neizmjernu dibinu izmed svoje osobe i svojega posla: “ja sam najmanji med apoštoli, ki nisam vridan, da se zovem apoštol”. Njegovo poslovanje je više od drugih djel Božje moći: pred Damaskom je prehićen, oslipi, po tom je - slično Izaiji - vidio nebeskoga Gospodina u slavi, i sada ga moraju kot slipca za ruke zeti i nutarpeljati u grad. Poslovanje ima smještaj, ne osobni (zbog poniženja), nego posredstvom drugoga: “Poj u varoš, onde će ti se povidati, ča ti je triba činiti” (Čn ap 9,6).
I na još oštriji način posredniku Ananiji: “Ja ću mu pokazati, koliko će morat trpiti za ime moje” (Čn ap 9,16). Slično ponizenje pratit će Pavla cijelim putem njegovoga poslovanja, s njim postupaju kot “sa smetljem svita, smradom svim”. I kot da to nije dost, još osobitijim Božjim odgojem: trn andjela Satana nosi u tijelu, da se ne zgizdi (2 Kor 12,7). Nijedna molitva Bogu to mu ne odstrani: “Dost ti je moja milost!” Ako tvrdi, da je on već djelao od svih, triba odmah dodati: “Ali ne ja, nego milost Božja u meni” (1Kor 15 ,10)
Uvodna molitva
Bogu Ocu, ki nas poziva i nam dariva Duha Svetoga, da bi postali Kristuševi suradniki, upravimo svoje molitve.
Prošnje
Gospodine, usliši nas.
Završna molitva
Nebeski Oče, potribno nam je tvoje svitlo i tvoja pomoć na svi životni puti. Neka nas tvoj Duh rasvitli i jača da vidimo ča nam je činiti i da činimo ča uvidimo. To te prosimo po Kristušu, Gospodinu našem.
Amen.
Hallo! Könnten wir bitte einige zusätzliche Dienste für Social Media, Sonstiges, Analyse & Systemtechnische Notwendigkeit aktivieren? Sie können Ihre Zustimmung später jederzeit ändern oder zurückziehen.