Evandjelje 6. nedilje kroz ljeto predstavi nam četira blaženstva i četiri “joj”. Ča znači “blažen”? Sigurno, ne sriću u smislu, koga ljudi daju toj riči. Sigurno, to nije poticanje za hod vlastitim putem hrabrenja i dobre volje. Ne znači upravo ništ, ča pripada človiku, ča človik poćuti i okusi, nego nešto u Bogu, ča se tiče toga človika. Gospodin Jezuš će govoriti u tom kontekstu o “plaći”, ka je čisto simbolična rič.

Ovde je rič o vridnosti, ku takov človik ima za Boga i u Bogu, nešto ča je u Bogu prez vrimena i ča će za človika postati očito u svojem vrimenu. Slično i za “joj”. Ubogi, kim pripada kraljevstvo Božje, dakle “siromahi Božji”, kako ih je zvao Stari Zakon, pokazuju, da njihovom siromaštvu odgovara posjed Boga: Bog nje posjeduje i zato oni posjeduju Boga. Isto tako je s onimi, ki plaču i gladuju i konačno s onimi, i su omrazivani zbog Kristuša: nje Otac ljubi u Kristušu, koga su ljudi istotako mrzili i progonili zbog Oca.
Kako siromahi imaju vridnost kot siromašniki u Bogu, onda bogatuši su prez Boga bogati, sami za sebe bogati i siti i nasmijani, i od ljudi hvaljeni. Oni nimaju nikakovoga kinča na nebu i zbog toga je sve ča posjeduju samo vid, ki prolazi. Psalmi to neprekidno ponavljaju. Istotako Jezuševe prispodobe (požrtnjak, seljak bogat svojim žitom). Siromahi su neizmjerno siromašniki, prez imanja, i kako bogat to ne, oni u tajnosti skupljaju glavnicu na nebo. Bog nije banka. Sebedarje/sebepredanost Bogu nije ustanova osiguranja. U samom predanju sebe Bogu je blaženstvo.
 

Stari Zakon sve to zna, ča je na dosta jasnom načinu rečeno u prvom štenju. Blagoslovljen je on, ki se ufa u Gospodina, gdo pušća svoje žilje sve do “rijeke/vlagi”, ili kot kaže sveti Augustin, ima svoje korenje na nebu, odanle raste on prema zemlji. Ovo jednostavno zaufanje u Gospodina je dost, da bude “blažen” u Jezuševom smislu i u svi neugodnosti, - kroz kih triba morebit gorko prelaziti, - ne smi se bojati žaje.
U suhotu je postavljen, ki se “ufa u človika” ili u ljudske i zemaljske vridnosti, i ki se zbog ovoga “odstupi od Gospodina”. Ovde imamo tumačenje u tom, ča Jezuš misli s “joj” nad bogatuši i siti. Jednostavna proročna antiteza, ponavljana u responzorijalnom psalmu (Psalam 1). Sveto Pismo odiljeli prez brige psiholoških maljuckov (Winzigkeit) ljude na dvoja polja: ili živu po Bogu i za Boga ili okusu živiti za sebe i po sebi. Na Jezuševom (zadnjem) sudu postoju zato samo dva ljudski razredi: ovce i barani.
 

Drugo štenje istotako dili ljude na dvi vrste: oni, ki vjeruju u Kristuševo i naše goristanje, i oni, i ga odbacu. “Zaman je (onda) vaša vjera”, mrtvi “su zgubljeni” i “smo pomilovanja vridniji od svih ljudi”, ki su se barem naslanjali na stvarna zemaljska dobra, a ne na nikakovoga onostranoga Boga, ki ne postoji.

Njihov žitak je bio na neki način pun: odnosi ljudskih nagradov, užitak svake vrste, zadovoljnost sa samim sobom. To je barem nešto, dok je vjera u goristanje igra, u koj igrač na kraju gubi. Ne mi smo dolazili Bogu, nego onkrajni Bog je prispio k nam u istini, pravičnosti i milosti, a sada čeka od nas pravi odgovor.

Svi teksti današnjega slavlja potribuju od nas poslidnju odluku: dost smo sami sebi ili dugujemo sami sebe našemu Stvoritelju i Spasitelju. Treti put med ovimi dvimi ne postoji.