1.
nedilja adventa/C
Liturgie
4. korizmena nedilja/C
Datum:
27.03.2022
|
1. Štenje Knjige Jozue
Joz 5,9a.10-12
|
9a Gospodin reče Jozui: Danas sam odvalio od vas sramotu egipatsku. 10 Izraelci su taborovali u Gilgalu. Četrnaestoga dana u misecu navečer su svečevali Pashu u jerihonskoj dolini. 11 A sutradan po Pashi, upravo toga dana, kad su jili od urodje zemlje nekvašenoga kruha i praženoga zrnja, izostala je mana, Izraelci više nisu dostajali mane. 12 Hranili su se to ljeto od urodje zemlje kanaanske. |
|
2. Štenje Drugoga pisma svetoga Pavla Korintijanom
2 Kor 5,17-21
|
Braća! 17 Ako je gdo u Kristušu, postao je novo stvorenje. Staro je minulo: Nut, sve je novo postalo. 18 Sve ovo ishadja od Boga, ki nas je po Kristušu pomirio sa sobom i nam izručio službu pomirenja. 19 Ar Bog biše, ki je u Kristušu pomirio svit sa sobom, ne računajući im njihovih grihov i izručivši nam nauk o pomirenju. 20 Mi smo dakle poslaniki namjesto Kristuša; sam Bog opominja preko nas. Prosimo namjesto Kristuša: Pomirite se s Bogom. 21 On je njega, ki griha nij poznao, učinio za nas nositeljem griha, da mi budemo po njem pravični pred Bogom. |
Evandjelje po Luki
Lk 15,1-3.11-32
1 U onom vrimenu približili su se k Jezušu carinari i grišniki,
da ga čuju,
2 i mrnjali su farizeji i pismoznanci govoreći: “Ov prima
grišnike i ji s njimi!”
3 Tada im reče ovu priliku: “Neki človik je imao dva sine.
12 I mladji od njih reče ocu svojemu: ‘Oče, daj mi dio imanja,
ki mi pripada.’ Otac im razdili imanje.
13 I po nekoliko dani, kad si je sve skupaspravio, otputovao
je mladji sin u daleku zemlju i onde rasprudio imanje svoje
živeći raspušćeno.
14 I kad je sve potrošio, postao je u onoj krajini velik glad,
i počeo je i on trpiti nevolju.
15 Onda je prošao i sredio se za slugu kod jednoga človika
one zemlje. Ov ga je poslao na svoj marof, da pase svinje.
16 I željio si je napuniti trbuh mehunjami, ke su svinje žerale,
ali nigdo mu ih nij dao.
17 I došao je k sebi i rekao: ‘Koliko najemnikov oca mojega
obiljuje u kruhu, a ja ovde pogibam od glada!
18 Stat ću se i pojt ću k ocu svojemu i reći ću mu: Oče, zagrišio
sam protiv neba i protiv tebe!
19 Već nisam vridan, da se zovem sin tvoj; primi me kot
jednoga od tvojih djelačev!’
20 I ustavši otišao je k ocu svojemu. Kad je on još vrlo daleko
bio, zagleda ga otac njegov i gane se od milosrdnosti i
popašći se preda njega, objami ga i okušuje ga.
21 I reče mu sin: ‘Oče, zagrišio sam protiv neba i protiv tebe!
Već nisam vridan, da se zovem sin tvoj!’
22 A otac reče slugam svojim: ‘Donesite hitro najlipšu pratež
i oblicite ga, nataknite mu na ruku prstan i obucite mu
cipele na noge!
23 I dopeljajte upitano tele i zakoljite je, da držimo gošćinu i
da se veselimo,
24 ar ov sin moj je bio mrtav i oživio se, bio je zgubljen i
našao se je!’ I počeli su se gostiti.
25 A stariji njegov sin je bio na polju; i kad je došao i približio
se stanu, čuo je glazbu i kolo.
26 Dozvavši jednoga od slug pita ga: ‘Ča je to?’
27 On mu reče: ‘Tvoj brat je došao, i otac tvoj je zaklao
pitano tele, ča ga je opet dostao (dobio) zdravoga!’
28 A on se je rasrdio i nij htio nutarpojti. Došavši njegov
otac van, začne ga toliti.
29 Ali on odgovori ocu svojemu: ‘Nut, toliko ljet te služim i
nikada nisam prekršio tvoje zapovidi, pak mi nikada
nisi dao ni kozleta, da bih se razveselio sa svojimi prijatelji!
30 A kad je došao ov tvoj sin, ki je rasprudio svoje imanje s
bludnicami, zaklao si mu upitano tele!’
31 A on mu reče: ‘Sinko, ti si uvijek s manom i sve moje te
tvoje.
32 Ali triba je bilo gostiti se i veseliti, ar ov tvoj brat je bio
mrtav i oživio se je, bio je zgubljen i našao se je!”
|
Pripjevni psalam
Ps 34 (33),2-3.4-5.6-7
|
Kušajte i vidite, kako je dobar Gospodin!
2 Blagoslavljat ću Boga u svako vrime, * svagda na usti moji slava njegova. 3 U Gospodinu duša moja neka se diči: * neka to čuju ponizni, da se raduju.
4 Gospodina slavite s manom, * uzvišavajmo zajedno ime njegovo. 5 Iskao sam Boga i on me j’ uslišio, * iz svih mojih strahov on me j’ izbavio.
6 Poglejte na njega i budite vedri * i vaša lica ne hte rumenit. 7 Nut nevoljni je kriknuo i Bog ga j’ posluhnuo, * iz svih njegovih stiskov ga spasio. |
Predigt
Bio sam mrtav, a sada opet živim
Autor:
mmag. Ivan S. Vukčević
Vrime korizme je vrime novih šansov, novih početkov. Iako u škuri ljubičasti farba, s pokorničkimi pjesmami i štenji, ovo mora biti vrime naše radosti i optimizma. Ar ča ne moremo biti radosni, da nas je Bog ponovno primio k sebi? Od uvijek nas je i čekao otvorenih vrat, samo je odvisilo od nas, kada ćemo se Njemu vratiti.
Današnja parabola o izgubljenom sinu je naša slika i prilika. Ako imamo i mrvicu sumnje o Božjoj milosrdnosti, ovde se nahadja odgovor, ki je pisan samo za nas. A ki se od nas ne bi ovde pronašao? Kada smo daleko od problemov, ne moremo jasno viditi rješenja: udaljavamo se, da bi u svojem zamišljenom svitu (prez ikakovoga pokrića) napravili svoj red. Ali pokidob on ne izvira iz uredjenoga načela (truda i djela), onda je jasno, da nima veliku svrhu i da ne more dugo durati. Dokle to shvatimo, ta svit se je istopio kot pahulja na suncu.
Onda nastupa kriza i depresija. Naš ego je jači od razuma i nahadjamo se izolirani u osobnoj bludnji, iskajući uzrok našoj propasti a pokazujući prstom na sve okolo zvana na - sebe. Mi smo i uzrok i posljedica. Kako vidimo u Jezuševi riči, ocu ovoga mladića nije falilo ništa. I dalje je bio bogat, ali je trpio zbog svojega sina. Neki će reći: ako je imao sve, zač se je trapio i žalio za nekim, ki mu je okrenuo hrbat? Očinska (i majčinska) ljubav je jača od svake nevolje. I teško mi, ki nismo roditelji, moremo to razumiti. Zato i nekada svoju gizdost stavimo pred razum. Ali tribali bi, s iskustvom u vjeri, poznavati bolje svojega Nebeskoga Oca, ki nas uvijek čeka na vrati.
I kada prokockamo sve, ča nam je od Njega dano, kada zbantujemo druge, zaboravimo na ljubav - sve će nam se to u životu reflektirati. A onda batrenje išćemo svagdir, kade ne triba, zvana na vrati, kade nas Otac uvijek čeka.
Prez našega Oca, mi smo zaista kot mrtvi. A najvažnije, mi gubimo naš identitet. Ono nije samo naše ime ili prezime, porijeklo. Ono je naš identitet u Bogu Ocu, na čiji smo lik stvoreni ali i u Kristušu, ki je uzeo dijela u našem človičtvu. Prez toga mi smo prazni, nesavršeni, izgubljeni, ne moremo se identificirati s Njim kroz sakramente, a ta poveznica nas čvrsto drži s Njim u zajedničtvu.
Zato, vratimo se svojemu Ocu. Čeka nas raširenih ruk, neće nas pitati, kade smo bili i ča smo djelali. Nego će nas primiti i dati nam počasti, kakove samo moremo da zamislimo. A mi? Znajući sve ovo, da li još uvijek premišljavamo, da li mu se vratimo? Ili ostanemo, da živimo u laži, ka iako je nekada lipša od istine, nima niti vridnost niti budućnost?
Weitere Einträge
