1.
nedilja adventa/C
Liturgie
5. korizmena nedilja/C
Datum:
03.04.2022
|
1. Štenje Knjige Izaije proroka
Iz 43,16-21
|
16 Ovako govori Gospodin, ki je načinio put u morju, stazu u silni voda; 17 ki je ispeljao kola i konje Egipćanov, istodobno s borbenom silom i vojskom. Sada ležu onde, stat se više ne hte, zagašeni su, izgoreni kot stinj. 18 Ne mislite na to, ča je prije bilo, niti glejte na to, ča je minulo. 19 Evo stvaram ča novoga; jur klije, ne opažate je? Da! Načinjam put u pustari, rijeke u pustini. 20 Slavit ćedu me živine polja, šakali i najveće ptice pustinske. Ar dajem vode u pustari i rijeke u pustini, da napojim svoj narod izibrani. 21 Glasit će slavu moju narod, koga sam si stvorio. |
|
2. Štenje Pisma svetoga Pavla Filipljanom
Fil 3,8-14
|
Braća! spoznanja Kristuša Jezuša, Gospodina mojega; zarad koga sam sve zgubio, i držim to nek za smeće, da zadobenem Kristuša; 9 i da se najdem u njem kot takov, ki ima svoju pravičnost, ne od zakona, nego od vjere u Kristuša (Jezuša), - pravičnost, ku daje Bog zarad vjere. 10 Tako bi ga hotio spoznati i moć goristanja njegovoga i jedinstvo s njegovom mukom; željim si, da mu budem spodoban u smrti, 11 ne bih li kako i ja zadobio (dično) goristanje od mrtvih. 12 Ne kot da sam je jur dostignuo ili da bih bio jur savršen; nego trsim se, da je kako zadobenem, kad je i mene zadobio Kristuš Jezuš. 13 Braća! Ja ne mislim, da sam jur dostignuo cilj. Ali jedno (činim): Ča je za manom, to pozabim, a posižem za onim, ča je pred manom. 14 Pašćim se k cilju, k (nebeskoj) nagradi, kamo me višnji Bog zove u Kristušu Jezušu.
|
Evandjelje po Ivanu
Iv 8,1-11
1 A Jezuš je otišao na Uljev brig.
2 Rano jutro došao je opet u crikvu, i vas narod je došao
k njemu. Nato se je sjeo i učio je.
3 A pismoznanci i farizeji dopeljaju ženu, ulovljenu u
hištvolomu i postavivši ju u sredinu
4 rekoše mu: “Učitelj, ova žena je upravo sada ulovljena
u hištvolomu.
5 Mojzeš nam je dao u zakonu zapovid, da ovakove kamenujemo.
Ča ti veliš k tomu?”
6 Ovim pitanjem su ga hotili skušavati, da bi ga mogli
optužiti. A Jezuš prignuvši se počne pisati prstom na tla.
7 Kad su ga pak stalno spitkovali, izravnao se je i rekao im:
“Ki je med vami prez griha, on neka prvi hiti kamen na nju!”
8 I prignuvši se opet pisao je na tlo.
9 A oni čuvši njegov odgovor, počeli su jedan za drugim
vanprohadjati, počevši od starješin. Ostao je Jezuš sam
s ženom, ka je stala u sredini.
10 Naravnavši se ju Jezuš pita: “Žena, kade su, ki su te
optuživali? Nigdo te nij odsudio?”
11 Ona mu reče: “Nigdo, Gospodine!” A Jezuš reče: “Ni
ja te neću odsuditi: Poj i od sada već neka grišiti!”
|
Pripjevni psalam
Ps 126 (125),1-2ab.2cd-3.4-5.6
|
Neka mi se jezik prilipi na nebo, ako se s tebe pozabim.
1 Kad je Gospodin okrenuo sudbinu sionskih sužnjev * činilo nam se je, da nam se sanja. 2 Usta nam bišu napunjena smihom * i klicanjem jezik.
Tada su narodi rekli: * Bog im učini velika djela. 3 Bog nam učini velika djela; * zato smo puni veselja.
4 Okreni, o Bože, naše sužanjstvo * kao potoke na jugu. 5 Oni, ki suzami siju, * žanju u pjesmi.
6 Plačući su išli noseći sitveno sime; * vraćat ćedu se s pjesmom snope svoje noseći. |
Predigt
Presičimo krug mržnje!
Autor:
mmag. Ivan. S. Vukčević
Vjerovatno smo se nekada našli u situaciji, da sudimo nekomu. Da li je to naš prijatelj, poznanik, kotrig obitelji. Biti sudac je znak moći: imamo sve u naši ruka, sudbina nekoga odvisi od nas. Ne znajući, kako da upotribimo vlastito (ne)znanje, damo se onda peljati od zakona mase: dovoljno je, da jedan vikne “Ubij!” prez pogovora bi svi bižali, da izvršu to naredjenje. Prez pitanja, naravno. Ali bi se to opravdalo jednostavno s voljom većine, bar čagod to značilo.
Mi se lako damo rediti a takozvana većina je relativan pojam. Obično je to grupa onih, ki u čem u ovom hipcu dilu naše mišljenje i stave ali prez logičkih premisli, ki spadaju u zdrav razum. Takov razum dan je svim na slobodu, samo ga triba znati upotribiti. Bog je postao človikom, da bi nam pokazao put, ki pelja upotribljavanju takovoga razuma i da nadrazumsko shvaćanje Boga i Otajstav Crikve ipak postavi na naš, ljudski jezik.
Nije sve razumom dohvatljivo, ali transcendencija odnosno shvaćanje onoga s druge strani iskustva daje nam zapravo pred-uvid u sakramente, ki su vidljivi znak nevidljive Božje milosti. Kako onda mi zanemarujemo svojega brata ili sestru u tom nevidljivom svojstvu, zvanom ličnost?
Ne mora sve ono, ča je oku vidljivo, biti relevantno. Mi ne znamo, ča za nekim stoji, kakov i ki život, kakove porodične okolnosti, posao, financije, iskustva ... Za posmihom nekoga more stati velika muka (ku ne vidimo). Ali i za škurim licem isto tako velika blagost, ka nek čeka, da se otkrije.
U pozadini morebit nekih društveno (javno) neprihvatljivih djelovanj ipak stoji jedna teška osobna, lična povijest, ka je rezultat i hipca i svih okolnosti. Nekada i mi nismo potpuni gospodari naših javnih ili privatnih činov, oni su odraz različnih okolnosti, ali zato je ovde uz nas uvijek slika dragoga Boga i Njegova neprolazna Rič, kot vrimeniti uzor. Ne kot sudac ili tužilac - nego kot naš prijatelj. Ovakovo prijateljstvo tribali bi i mi, da reflektiramo na naše medjusobne odnose i da se spomenemo, da smo stvoreni na lik Božji, koga kot neizbrisivi pečat u sebi nosimo.
Kada shvatimo, da u naši ljudski ruka nije poluga moći za prosudjivanje drugih, moći ćemo, da naše ruke oslobodimo toga tereta i počnemo graditi naše okruženje kot bolje mjesto. A ne kaštigavati se i tako praviti začarani krug mržnje, komu u poslidnje vrime svidočimo u različni sfera društva i života. Ta krug mržnje moremo prekinuti samo mi, našom presudom - morebit jedinom pravom, ku ćemo u životu donesti.
