1. Štenje Knjige Izaije proroka
Iz 50,4-7
|
1. Štenje Knjige Izaije proroka
Ovako govori sluga Božji: |
2. Štenje Pisma svetoga Pavla Filipljanom
Fil 2,6-11
|
2. Štenje Pisma svetoga Pavla Filipljanom
6 Kristuš Jezuš ki biše u spodobi Božjoj, vindar nij mislio, |
28 U onom vrimenu Jezuš je putovao dalje idući gori u
Jeruzalem.
29 I kad se je približavao Betfagi i Betaniji prema brigu, ki se
zove Uljev, poslao je dva učenike svoje
30 govoreći: “Pojte u selo, ko je pred vami, i kad dojdete va nje,
najt ćete osla privezanoga, na kom još nijedan človik nije
jahao; odvežite ga i dopeljajte ga.
31 I ako vas gdo pita: ‘Zač ga odvežujete?’ odgovorite mu
ovako: ‘Gospodinu triba!’”
32 I otišli su, ki su bili poslani, i našli kot im je rekao.
33 Kad su oni odvezali osla, rekoše im gospodari njegovi:
“Kako da odvežujete osla?”
34 A oni rekoše: “Gospodinu triba!”
35 I otpeljali su ga k Jezušu i hitivši svoje haljine na osla,
posadili su Jezuša na njega.
36 I kot je najper išao, prostirali su po putu opravu svoju.
37 I kad se jur približi, da doli ide s Uljevoga briga, počela
je sva množina učenikov s veseljem glasno dičiti Boga za
sva čuda, ka su vidili
38 govoreći: “Blagoslovljen je kralj, ki dohadja u ime Gospodinovo;
mir na nebesi! Slava na visini!”
39 I neki farizeji iz ljudstva mu rekoše: “Učitelj, zabrani
učenikom svojim!”
40 A on im odgovori: “Velim vam, kad bi oni mučali, kamenje bi
vikalo!”
Pripjevni psalam
Ps 22 (21),8-9.17-18a.19-20.23-24
|
Bože moj, Bože moj, zač si me zaostavio? 8 Rugaju mi se svi, ki me vidu; * usne razvlaču i glavom mašu: 9 “Ufao se je u Boga, neka ga zbavi, * neka ga spasi, ako ga ljubi.”
17 Mnogi su me psi opkolili, * okružili su me roji zločincev./ Ruke i noge su mi preboli. 18 Prebrojiti morem sve svoje kosti, * a oni me gledaju i zivaju va me.
19 Pratež si moju dilu med sobom * i bacaju kocke na opravu moju. 20 Ali ti, Bože, od mene ne odalji se, * snaga moja, pašći se meni na pomoć.
23 Tvoje ću ime nazvišćavati braći, * usred zbora tvoju ću glasiti slavu. 24 Ki se bojite Boga, slavite njega,/ * svi potomci Jakova slavite njega, * potomstvo Izraelovo neka ga štuje u strahu. |
Liturgija ove Macicne nedilje, spomen ulaska Jezuševoga u Jeruzalem, prikazuje nam poslidnje dane i ure Jezuševoga života. On je, potom ča je bio dočekan kot kralj, bio proglašen za najvećega zločinca. Ta ljudska sposobnost, da nekoga ili nešto beskrajno ljubi a potom beskrajno mrzi, karakterna je crta, ka je diboko urizana. U tom smislu se uvijek govori o toj tankoj liniji med ljubavom i mržnjom.
Neuzvraćena ljubav motiv je našega ljudskoga stanja svisti, u kom smo sposobni, iskazati svoje najgorje lice, koga se i mi kasnije plašimo. Fantenje, podmetanja, mržnja, jad, samo su neki od plodov, ki izniknu iz ovoga stanja. Ali kod Jezuša ono je zapravo suprotivno. On se je potpuno pomirio sa stanjem, da je njegov brat, človik, u stanju, napraviti i najgorje stvari - proljati nekrivičnu krv. Ipak je i Jezuš bio pravi človik, ter se je u njemu očitovao strah - to je zapravo bio prvi put, da se On obratio svojemu Ocu, zamolivši da “neka projde mimo mene ov kalež”. Jezuš se je suočavao sa strahom od svojega brata človika, a zapravo morebit ne od fizičke boli, nego od mračne strani ljudske naravi. I Njega je bilo onda strah na pomisao, ča človik more sve čemernoga udjelati.
Ovakov strah nije iracionalan, on je prisutan i kod nas. A glavni činilac je i našega gustoga nepovjerenja u svoje brate i sestre, u ki ponekada vidim najgorje lice. U slomljenom zrcalu vidimo iskrivljenu sliku sebe a ono je zapravo naše stanje svisti u odbijanju primanja Božjega duha. Ono je i kot razbijeno povjerenje - moremo zrcalo zalipiti, ali puči ćedu se i dalje viditi.
Ipak je Jezuš svakoga od učenikov gledao kot u sebe. Nije ga potresla ni nevjera, ni strah Petrov, ni bižanje drugih, kada su mu bili potribni. Isto nije sa prezirom slušao masu, kada su oslobodili Barnabaša a ni one, ki su mu se rugali, kada je bio na križu. Zapravo je molio za nje sve i prosio oprošćenje. Njihovo stanje svisti nazivao je neznanjem. I nije ih sudio.
Moremo li i mi barem malo hoditi s Jezušem njegovim putem? More li nam On biti to zrcalo, ko nije slomljeno, nego jasno kot najčišća voda, u kom se moremo ogledati? Triba li i nas biti strah od ljudi i tribamo li se uopće bojati nazvišćavati Njegovu Radosnu vist drugim?
Neka nam to budu promišljanja na ov svetak, na Macicnu nedilju ali i kroz Veliki tajedan, kada i mi idemo za Jezušem na Kalvariju, ali ovoga puta prez straha i srama - ar On je nam jur oprostio, ar nas ljubi. I razumi. Zato je na nami, da to isto učinimo jedni prema drugim.